ДОПУШТЕНОСТ ЈЕДНОСТРАНОГ ПОВЕЋАЊА КАМАТЕ У УГОВОРИМА О КРЕДИТУ У ПРАВУ СРБИЈЕ
In: Novi Sad Faculty of Law: Collected Papers / Zbornik Radova: Pravni Fakultet u Novom Sadu, Jg. 50 (2016-04-01), Heft 2, S. 549-567
Online
academicJournal
Zugriff:
The economic crisis spread in 2008 through the world and reached Serbia, rendered the repayment of banking loans indexed in foreign currencies, mostly in CHF at the time, even more difficult. The growing number of non-performing loans inevitably led to an increase in number of the court proceedings in which the debtors made attempts to have the loan contracts declared null and void. In these proceedings, the courts needed to take a stand on some typical clauses in loan contracts and on some banking practices that the debtors considered to be contrary to the principle of good faith, which, before the crisis, was hardly ever given judicial epilogue. In the majority of cases, two types of clauses proved to be unlawful: a clause establishing a right of the bank to subsequently, i.e. after the formation of the contract, and unilaterally, i.e. without a specific consent of the debtor, change (regularly increase) the interest rate for the remainder of the credit period; and a clause establishing the right of the bank to apply different exchange , i.e. the buying rate to the disbursement of the loan, and the selling rate to the value of credit installments. These clauses certainly existed even before the crisis, but the difficulties in performing the loans caused by the crisis was the social propelling force that brought these cases within the sight of the judiciary. In this paper the author analyzes the reaction of courts, and subsequently that of the legislator, to the clause in loan contracts entitling the bank to unilaterally increase the variable interest rate after the formation of contract. The application of this clause was usually conditioned on significant changes in international markets or changes in the costs of the sources of financing, while in some cases the conditions of the application of the clause were simply changes in the business policy of the bank or the need to operate with profit. In any case, these are circumstances which the debtor could not influence. In most cases the bank could have influenced these circumstance or at least taken them into consideration at the time of the formation of contract. If not, they still fall within the bank's sphere of control or the bank bears the risk of their occurrence. The uniform approach of the courts, both in respect to credit contracts in which the debtor is a consumer, and contracts in which the debtor does not qualify as consumer, is that these clauses in loan contracts are null and void, since they are contrary to principles of good faith and equal value of reciprocal obligations, on the one hand, and make the object of the contract unascertainable, on the other. The courts, however, hardly ever declare the contract null and void in its entirety, but rather apply the rules on partial invalidity. Until the adoption of the on the Protection of Services Consumers in 2011, the courts could render their decisions based only on the rules of general contract pursuant to the on Obligations from 1978. The on the Protection of Services Consumers explicitly forbids the modification of variable interest rate due to changes in the business policy or acts of the bank and prescribes that only officially published data or criteria may be used as variable elements of the interest rate. By this means, stipulating the right of the bank to subsequently, unilaterally and, in fact, freely increase the interest rate, a practice frequently applied in cases in which it was not economically justified, became statutorily forbidden. [ABSTRACT FROM AUTHOR]
Економска криза, која је 2008. године добила светске размере и захватила и Србију, знатно је отежала отплату кредита индексираних у страној валути, тада пре свега у швајцарским францима. Растући број кредита са чијом отплатом су дужници били у доцњи неминовно је довео до повећања броја судских поступака у којима су корисници кредита покушавали да постигну проглашење уговора о кредиту ништавим. У овим поступцима судови су морали да заузму став у вези са неким типским одредбама у уговорима о кредиту или банкарском праксом коју су корисници кредита сматрали недопуштеним. У највећем броју случајева судови су непоштеном проглашавале одредбу у уговору о кредиту на основу које је банка имала право да накнадно, тј. по закључењу уговора, и једнострано, тј. без посебне сагласности корисника кредита, промени (редовно повећа) каматну стопу с дејством за преостали период у отплати кредита, као и одредбу која је омогућавала банци да исплату и отплату кредита обрачунава по различитим курсевима: исплату кредита по куповном, док рате отплате кредита по продајном курсу. Ове непоштене одредбе уговора о кредиту без сумње постојале су у банкарској пракси и пре избијања економске кризе, али су потешкоће у отплати кредита проузроковане кризом биле друштвени чинилац услед којег су доспеле у видокруг судова. У овом раду је предмет анализе реакција најпре судске праксе, а након тога и законодавца, на праксу уговарања клаузуле у уговору о кредиту која овлашћује банку да варијабилну каматну стопу накнадно и једнострано повећа. Примену ове клаузуле су банке редовно условиле значајним променама на међународном финансијском тржишту или повећањем трошкова извора финансирања, док је у неким случајевима услов њене примене једноставно била промена пословне политике банке или потреба да банка послује са добити. У питању су околности на које корисник кредита никако не може да утиче, а добрим делом су околности на које је банка могла да утиче, односно да их у време закључења уговора узме у обзир, или су околности које спадају у сферу њене контроле, односно за које она сноси пословни ризик. Једнодушни став судске праксе, како у вези са уговорима о кредиту у којима се на страни корисника кредита појављује потрошач, тако и у онима у којима се у том својству налази правно лице или физичко лице које се не квалификује као потрошач, је да су овакве одредбе ништаве, јер су противне начелу савесности и поштења и начелу једнаке вредности узајамних давања, с једне, као и због тога што чине предмет уговора неодређеним, с друге стране. Судови, међутим, због овакве клаузуле готово никада не проглашавају уговор у целини ништавим, већ примењују институт делимичне ништавости. До усвајања Закона о заштити корисника финансијских услуга 2011. године, судови су одлуку о делимичној ништавости заснивали на правилима општег уговорног права према Закону о облигационим односима. Закон о заштити корисника финансијских услуга изричито забрањује измену каматне стопе позивом на промену пословне политике или на интерне акте банке и прописује да се као променљиви елементи варијабилне каматне стопе могу уговорити само елементи (подаци или индекси) који се званично објављују, односно елементи на које ниједна страна не може да утиче једностраном изјавом воље. Овим је уговарање варијабилне каматне стопе са неодредивим елементом или елементом на који банка једнострано може да утиче, механизам који су банке често примењивале и у случајевима када то економски није било оправдано, постало и законом изричито забрањено. [ABSTRACT FROM AUTHOR]
Titel: |
ДОПУШТЕНОСТ ЈЕДНОСТРАНОГ ПОВЕЋАЊА КАМАТЕ У УГОВОРИМА О КРЕДИТУ У ПРАВУ СРБИЈЕ
|
---|---|
Autor/in / Beteiligte Person: | Дудаш, Атила И. |
Link: | |
Zeitschrift: | Novi Sad Faculty of Law: Collected Papers / Zbornik Radova: Pravni Fakultet u Novom Sadu, Jg. 50 (2016-04-01), Heft 2, S. 549-567 |
Veröffentlichung: | 2016 |
Medientyp: | academicJournal |
ISSN: | 0550-2179 (print) |
DOI: | 10.5937/zrpfns50-11622 |
Sonstiges: |
|